Maša Đuričić: Da bih radila ono što volim moram da odem iz Srbije

 

 

Maša ima 21 godinu i diplomirani je teoretičar umetnosti Muzički pedagog. Preskočila je dva razreda osnovne škole kao „talentovani učenik“ i upisala fakultet sa 16 godina. Trenutno studira Dirigovanje i peva u univerzitetskom horu.

Za portal iSerbia Maša govori o njenom ubrzanom školovanju, prednostima i manama odlaženja „ispred svoje generacije“, o Fakultetu  muzičkih umetnosti i mogućnostima koje on pruža. O horu i ljubavi prema dirigentskoj palici.

Upisuješ srednju školu sa generacijom koja je dve godine starija od tebe. Koliko je bilo teško uklopiti se?

Kada se to dešavalo nisam se osećala kao da mi je bilo potrebno neko posebno uklapanje, taj prelaz se desio prilično neprimetno. Međutim, u poslednjih godinu dana sam prvi put osvestila neki osećaj nepripadanja. Shvatila sam da sam se kroz školovanje uvek osećala kao da sam sama u svemu.

Koliko je dobro ići „ispred svoje generacije“, da li to školovanje među generacijama, a s druge strane, nepripadanje nijednoj, možeš nazvati pozitivnim iskustvom?

Smatram da ne treba ići ispred svoje generacije. Neke stvari sam ranije iskusila i sigurno upoznala neke drugačije ljude nego što bih upoznala da sam ostala sa svojom generacijom, ali ne mislim da će iko išta dobiti time što će ići ispred svoje generacije. Preovlađuje, definitivno, negativna strana. Kad bih mogla da biram opet, nikad to ne bih izabrala. Konstantno kaskaš za drugima, suočavaš se sa situacijama za koje nisi dovoljno zreo i sa kojima ne treba da se suočavaš tad. Kad si u okruženju vršnjaka sve doživljavate zajedno. Zajedno ste pametni i zajedno glupi. Ovde si glup samo ti. Smatraš sebe jednakim sa ljudima koji su dva nivoa igrice iznad tebe i konstantno misliš da nešto nije u redu s tobom. Ne radite to svojoj deci.

Privatna arhiva

Odlučiti se za životnu profesiju sa 19 godina je u životima mnogih studenata ozbiljan i težak  korak.  Koliko je bilo mentalno naporno upisati fakultet sa 16 godina?

Ja sam, zapravo, tu odluku donela sa 12 godina. Bila sam istovremeno 7. razred osnovne škole i 1. razred srednje škole i majka mi je dala jedno polugodište da se odlučim da li želim da se bavim muzikom do kraja života, jer ako želim, ispisaću se iz osnovne škole, ubrzano završiti i nastaviti samo srednju školu. Baš je bilo grozno. Bila sam pod velikim pritiskom, često sam plakala i baš je cela ta situacija bila frustrirajuća. Ono što je na kraju prevagnulo je bila ta odlična atmosfera u muzičkoj školi „Vatroslav Lisinski“ i ljubav prema klaviru, od kojeg sam, na kraju, odustala.

U osnovnoj i srednjoj školi si svirala klavir. Osvojila si značajne nagrade u takmičenju iz klavira na Međunarodnim talmičenjima u Šapcu, Beogradu i Parizu. Međutim, odlučuješ da upišeš teorijski smer Muzička pedagogija. Šta je prevagnulo da odustaneš od klavirskih dirki?

Klavir zahteva ogromno odricanje u životu. To je prosto takav instrument, oduzima te celog. Da bi bio dobar pijanista, moraš da sviraš 10 sati dnevno, 20  godina. A onda posle 35. godine kad daš ceo svoj život, mladost i psihu instrumentu, onda možeš da vežbaš nešto manje, 5 sati dnevno. Ja nisam spremna na takvu žrtvu. Pogotovo po pitanju psihe koju ne želim da žrtvujem da bi bila dobra u nečemu. Kad pogledate primere poput Ive Pogorelića, koji je od izvrsnog pijaniste postao skandal majstor, jasno je koliko klavir ništa ne štedi.

 

Završila si smer Muzička pedagogija prošle godine, i već ove upisala smer Dirigovanje. Da li te je dirigovanje oduvek zanimalo ili se nešto promenilo tokom studija?

Dirigovanje sam zavolela otkad sam u srednjoj školi imala taj predmet. Ja sam želela odmah da upišem smer Dirigovanje, ali 16 godina nije dovoljno za tako jedan ozbiljan program. On zahteva ozbiljnu pripremu, zahtevan prijemni i odlično poznavanje gradiva. Izbor je pao na Muzičku pedagogiju, kao perspektivniji smer u tom trenutku.

Privatna arhiva

Postoji samo 7 orkestarskih pozicija za dirigenta u Beogradu. Koliko je perspektivno studirati nešto za šta postoji tako mali broj radnih mesta?

Pored toga što postoji mali broj radnih mesta, ta mesta se oslobađaju na svakih 20, 30 godina tj. dok oni koji su na tim pozicijama trenutno ne ispune radni staž. Tako da kada se mesto i oslobodi ogroman broj ljudi konkuriše. Među njima su i oni koji čekaju 10, 15 godina na to. Pozitivno je to što diplomirani dirigent može da radi i kao nastavnik u osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi za predmete poput solfeđa, harmonije, kontrapunkta, istorije muzike, klavira, muzičkih oblika i primenje estetike. Takođe, mogu da radim kao korepetitor, muzički urednik ili saradnik. Na kraju,  muzička karijera većine onih koji su završili Fakultet muzičkih umetnosti u Srbiji se svede na preživljavanje od držanja privatnih časova.

 

Pretpostavljam da ne planiraš da ostaneš u Srbiji i držiš privatne časove?

Ne planiram. Moj profesionalni razvoj će se završiti za dve godine kad završim fakultet i to je to. U Srbiji ne postoje privatni horovi, ansambli i orkestri, ovde nemam kome da dirigujem i da želim. Planiram da master studije upišem na Univerzitetu muzike i primenjene umetnosti u Beču. Taj univerzitet ima sjajan program, sve je organizovano tako da stekneš što više praktičnog iskustva, što je za dirigente zapravo ono što najvažnije. Da bih radila ono što volim moram da odem iz Srbije, ali vratiću se jednog dana da ostarim ovde.

Privatna arhiva

U proteklih godinu dana pokrenuto je nekoliko akcija u cilju omasovljivanja i približavanja klasične muzike građanima, kao što je to bio slučaj sa besplatnim koncertom Beogradske filharmonije na Ušću i Tašmajdanu. Da li misliš da klasična muzika „silazi u narod“, da postaje prihvatljivija u širim društvenim krugovima nego što je to bio slučaj pre, na primer,  jednog veka?

Ne, ona svakako ima uslove da to postane, ali trenutno ona nije ništa više pristupačnija, nego što je to bilo pre sto godina. Isti ljudi koji su pre sto godina slušali klasičnu muziku slušaju i sad, samo su se generacije promenile. To što se jednom godišnje na Ušću organizuje besplatan koncert Beogradske filharmonije, ništa ne menja. Tih 20 000 ljudi koje je došlo i dalje nisu počeli da dolaze i na redovne koncerte Filharmonije, i dalje je koncertna sala prazna. Da postane besplatan ulaz i na redovne koncerte i dalje bi isti broj ljudi koji i inače kupuje kartu došao. Klasična muzika je kao goblen. Koliku publiku imaju gobleni i ljudi koji znaju da ih vezu i uče i mlađe generacije da ih prave, toliku publiku ima i klasična muzika.

Pevanje je takođe tvoja velika strast. Poslednjih godinu dana pevaš u ženskom akademskom horu „Kolegijum muzikum“. Prošlog meseca ste imali celovečernji nastup na Kolarcu gde ste izveli „Liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog“ od Stevana Mokranjca. Koji je sledeći veliki projekat?

Trenutno spremamo dramatizaciju epistolarnog romana „Zoo ili pisma ne o ljubavi“ sa početka 20. veka, revolucionarnog ruskog autora i jednog od tvoraca ruskog formalizma, Viktora Šklovskog.  Predstava će se održati u saradnji sa profesorkom režije sa Fakulteta dramskih umetnosti i sa studentkinjama glume sa Akademije umetnosti u Novom Sadu. Planirano je da to bude u  jednoj fabrici kod Pančevačkog mosta i ovo je prvi put da učestvujemo u takvom jednom neformalnom projektu. Još se ne zna tačan termin, ali oslobodite par dana polovinom maja.

Šta bi preporučila mladim muzičarima koji žele da ostanu u Srbiji i profesionalno se usavršavaju?

Idite na one fakultete i jurite one profesore koji mogu najviše da vas nauče i da vam pomognu u vašem profesionalnom razvoju. Beograd nije jedini grad u Srbiji. Kada dostignete maksimum i znate da Srbija više nema šta da vam pruži, razmislite o tome da nastavite da rastete u nekom drugom gradu i nekoj drugoj državi. I nemojte tek tako da pristajete na životarenje od privatnih časova!

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *